SPIEGEL: Pripremate se da objavite zaista veliki broj dokumenata o ratu u Avganistanu. Šta je vaš motiv?

Asanž: Ti dokumenti su najsveobuhvatniji opis rata koji će biti objavljen dok rat još uvek traje - drugim rečima, u vreme dok još uvek imamo šansu da uradimo nešto dobro. Oni obuhvataju više od 90.000 različitih dokumenata, zajedno sa preciznim geografskim lokacijama. Obuhvataju i velike i male događaje. Jedinstveni korpus informacija koje zamračuju sve što je do sada rečeno o Avganistanu. Te će informacije promeniti naš pogled ne samo na rat u Avganistanu, već i na sve moderne ratove.

SPIEGEL: Mislite li da će objavljivanje ovih podataka uticati na političare koji donose odluke?


Džulijan Asanž

Asanž: Da. Ovaj materijal osvetljava svakodnevnu brutalnost i surovost rata. Arhiva će promeniti javno mnjenje i mišljenje ljudi koji imaju politički i diplomatski uticaj.

SPIEGEL: Da ne očekujete previše?

Asanž: Postoji raspoloženje da se rat u Avganistanu okonča. Ove informacije to neće same učiniti, ali će u velikoj meri promeniti političku volju da se to uradi.

SPIEGEL: Materijal sadrži vojne tajne i imena izvora informacija. Da li možda njihovim objavljivanjem ugrožavate živote pripadnika međunarodnih snaga i njihovih doušnika u Avganistanu?

Asanž: Kabulski dokumenti ne sadrže informacije koje se odnose na aktuelne pokrete trupa. Izvori informacija su sproveli sopstveni proces minimalizacije štete i posavetovali nas da obavimo naš uobičajeni pregled kako bismo se uverili da nema velike mogućnosti da nevini ljudi budu ugroženi. Shvatamo značaj zaštite poverljivih izvora i shvatamo zašto je važno zaštititi određene američke i izvore međunarodnih vojnih snaga.

SPIEGEL: Šta ste onda konkretno uradili da biste moguću štetu sveli na minimum?

Asanž: Identifikovali smo slučajeve u kojima postoji razumna sumnja da bi nevini mogli da nastradaju. Ti su zapisi identifikovani i na odgovarajući način redigovani.

SPIEGEL: Postoji li bilo šta što vi smatrate legitimnom državnom tajnom?

Asanž: Postoji legitimno pravo na tajnu, ali postoji i legitimno pravo na otvorenost. Nažalost, oni koji vrše zločine nad humanošću ili nad pravom zaključuju da je zloupotrebu poverljivosti da bi se njihovi zločini prikrili veoma lako obaviti. Ljudi čiste savesti su uvek otkrivali informacije o zločinima i nasilju tako što su ignorisali to "pravo" na tajnovitost i poverljivost. Nismo mi, koji smo odgovorni za WikiLeaks, odlučili da otkrijemo informacije o nečemu, već su to učinili neki "zviždači" ili disidenti. Naš je zadatak da obezbedimo zaštitu tih pojedinaca, da javnost bude informisana a da istorijski zapisi ne budu prikriveni i demantovani.

SPIEGEL: Međutim, neko na kraju mora da odluči da li ćete objaviti te informacije ili ne? Ko određuje kriterijume? Vi koji stojite iza portala WikiLeaks smatrate da je to pionir koji utire put slobodi informacija, ali zato ne postoji transparentnost kada je reč o vašim odlukama da li ćete nešto i zašto objaviti.

Asanž: To je smešno. Imamo jasne smernice o tome šta ćemo objaviti, a šta nećemo. Uredničke odluke ne donosimo ad hoc. Uvek objavljujemo kompletne primarne izvore naših članaka. Koja druga medijska organizacija ima takve precizne standarde? Svi bi trebalo da pokušaju da nas slede.

SPIEGEL: Problem je u tome što se WikiLeaks teško može smatrati odgovornim. Vaši serveri se nalaze u zemljama koje vam nude široku zaštitu. Da li vi smatrate da je WikiLeaks iznad zakona?

Asanž: WikiLeaks ne postoji u svemiru. Mi smo ljudi koji živimo na Zemlji, u određenim zemljama od kojih svaka ima svoje zakone. Imali smo pravne izazove i probleme u različitim državama. Svaki od tih sporova smo dobili. Sudovi donose odluke, ne korporacije ili generali. Zakon, onako kako ga definišu i tumače ustavi i sudovi, je uvek bio na našoj strani.

SPIEGEL: Rekli ste da postoji korelacija između transparentnosti za koju se borite i pravednog društva. Šta ste time mislili da kažete?

Asanž: Do reformi može da dođe samo kada se otkrije nepravda. Suprotstaviti se nepravednom planu pre njegove primene znači zaustaviti nepravdu.

SPIEGEL: Tokom rata u Vijentamu američki predsednik Ričard Nikson je jednom Danijela Elsberga, koji je "izvlačio" dokumente iz Pentagona, nazvao najopasnijim čovekom u Americi. Da li ste vi danas najopasniji ili najugroženiji čovek?

Asanž: Najopasniji su oni ljudi koji vode rat i dolučuju o njemu. I oni moraju biti zaustavljeni. Ukoliko me to čini opasnim u njihovim očima, neka bude tako.

SPIEGEL: Mogli ste da osnujete kompaniju u Silicijumskoj dolini i da živite u Palo Altu u kući sa bazenom. Zašto ste se umesto toga odlučili da započnete projekat WikiLeaks?

Asanž: Svi mi imamo samo jedan život. Zato smo obavezni da na pravi način iskoristimo vreme koje imamo i da uradimo nešto što je smisleno i opravdano. Ja smatram da je WikiLeaks opravdan projekat koji donosi određeno zadovoljstvo. To je moj temperament. Uživam u stvaranju sistema velikih razmera i uživam da pomažem ranjivim i osetljivim ljudima. I uživam u tome da uništavam skotove. Dakle, to je posao koji donosi mnogo zadovoljstva.

Intervju vodili Džon Gec i Marsel Rozenbah, objavljeno 26.7.2010.